Sjećajući se mladosti baba Jelka je često govorila ovako:

-Kakve ove današnje cure. Zagledaju se u jednog momka i ništa ne vide osim njega.  Eh, koliko sam ja momaka imala! S koliko sam ih ašikovala!

-Pričaj, baba Jelko.

-Ovako ti je to bilo. Kad djevojčica stasa, zacuri se, prvi znak da je zrela za ašikovanje je da stavi dukat na čelo kad se obuče nedjeljom i pođe k misi u Sutjesku. Poslije mise, na Pijesku kod kola, već bi se zagledali momci i cure. Tu bi se igralo, pjevalo i gledalo. U poslijepodnevnim satima bi se odvajali oni koji su išli na Teševo, u Ratanj, Kopljare i Poljane, a mi bi krenuli cestom prema Čatićima. Već kod Gluvića kuće bi me “poteg’o” prvi momak. Povuci bi me za rukav košulje i to je bio znak da hoće sa mnom ašikovati. Tako bi zajedno došli do sutješkog groblja. I tu bi često igralo kolo, a onda bi odlazili oni koji su išli u Trnovce, Pavloviće, Seoce, Bijelo Polje, Bištrane. Već tu bi se znao pridružiti drugi momak pitajući: “Može li smjena?”

Nekad je bilo teško reći koji može ostati. Onaj kome kažem da ide (“otresem ga”) znao bi se naljutiti, a ponekad je cura znala dobiti i šamar zbog toga. Tako ti je to bilo. S drugim momkom sam ašikovala do Ljevanke, a onda sa sljedećim do Pranjana (današnji dom na Aljinićima), pa onda opet do Jozana (Marijina Voda). Tu bi otišle Miljačićke, Zaješke, Slapničke, a mi bi produži dalje do Markove kuće na početku Čatića. Sad izračunaj kol’ko sam momaka promijenila svake nedjelje.

-Kako si znala koji je “onaj pravi?”

-E, pa kad uzmeš amanet, kad izabereš, onda se zna da se udaješ i nema više drugih momaka.

-Pa baba Jelko, kako ste to ašikovali?

-A šta ja znam. Pričali smo nešto. Nemoj me tako gledati. Drugo je to vrijeme bilo. Meni je moj ćaća reko kad sam se zacurila: “Čuvaj ćeri obraza i nemoj me osramotit.” Pravo da ti kažem nisam ni znala šta mu to znači, al’ sam upamtila. Ni jednog se tog s kim sam ašikovala ne stidim ni danas, a i ovaj moj da me je ostavio prid oltarom nisam se bojala.

Hajde da joj povjerujemo, a možda ipak ima i onog: Ostarile pa zaboravile.

-Eto tako se to ašikovalo od Sutjeske do kuće. Mladež se sastajala i po prelima, mobama, pjerovima. Nedeljom i blagdanom se poslije večere izlazilo na selo i tu bi se do duboko u noć pjevalo, igrlo i ašikovalo. Dolazili su momci i iz drugih sela-završila je.

Poslije ove priče babe Jelke jasno mi je što sad za svakog drugog, trećeg djeda na župi kad čuje da je umro kaže: “E, pokoj mu duši. Ja sam s njim ašikovala.”